Kad sam pre neki dan seo za sto i uzeo olovku, želeći da napišem nekoliko rečenica o „našem“ kandidatu za srpskog predsednika, nisam računao da će to ipak biti malo teži zadatak. Muči me veliki broj pitanja, dok je razumnih odgovora sve manje i manje.
Da li je, ulaskom Danijele Sremac u srpsku predizbornu trku za buduceg predsednika Srbije, srpska dijaspora konačno dobila svog predstavnika? Da li gospođa Sremac uopšte zna u šta se upušta, želeći mesto predsednika Srbije, i na kraju koliko „van stranačke“ kandidature predstavljaju, kako to pojedini srpski mediji nazivaju, razvodnjavanje glasova?
U biografiji Danijele Sremac, koju uglavnom ovih dana „žvaću“ pojedini srpski štampani mediji, stoji da je potomak Romanovih i u direktnom srodstvu sa najvećim realistom srpske književnosti Stevanom Sremcem.
Tokom 90-tih Danijela je obožavala da se „lomata“ po studijima američkih televizijskih stanica uporno braneći “srpsku stvar” u preko 250 TV duela. Takođe, u biografiji Danijele Sremac stoji i da je talentovana slikarka, pisac, pevačica/muzičarka, kuvarica, putopisac autor, osnivač i direktor “srpskog instituta” u Vašingtonu, te da je bliska sa krugovima vlasti. Nije jasno da li su to “krugovi” Obamine administracije ili ove nove, Donalda Trampa.
U krajnjem slučaju nije ni važno, jer ja bih voleo da znam koji je stav kandidata za predsednika Srbije Danijele Sremac po pitanju Kosova, Srebrenice, Dodika, siromaštva, nezaposlenosti, korupcije i opšteg pada morala? Ako Danijela dobije izbore, kuda će sa gomilom nezadovoljnih penzionera, uništenom srednjom klasom, demoralisanim prosvetarima, podmićenim lekarima, nedovoljno plaćenom vojskom i policijom koju jos uvek guši breme ’90-ih. Kako će zadržati mlade da ne beže iz zemlje? Kako naterati majke da rađaju više srpske dece? U Srbiji bez ikakvih prihoda živi blizu 200 hiljada starih i nemoćnih…A tek izbeglice…Ne ove iz Sirije. Nego one naše, iz Hrvatske.
Foto: print screen www.srbijaizbori.com
Danijela Sremac ističe da je jedini predsednicki kandidat koji “nije umešan u balkanski politički mulj”. Ne tako daleka istorija, međutim, pokazuje da je to političarima sa severnoameričkog kontinenta gotovo uvek bila mana. „Američki Srbi“, počev od Panića pa nadalje, su uglavnom korišćeni u marketinške svrhe bez ozbiljnog uticaja na politički i javni život Srbije. Taj „politički mulj Srbije“, kojeg gospođa Sremac pominje, se tradicionalno ne vidi tako jasno iz Vašingtona, te se stoga javlja opravdana sumnja da li kandidati „sa one strane bare“ uopšte znaju u šta se upuštaju.
Nema mesta entuzijazmu i nadi da će srpska dijaspora severne Amerike većinom glasati za Danijelu Sremac, jer kanadski Srbi danas praktično nemaju gde da glasaju. Situcija je slična i u SAD-u. Mali broj gradova u kojima će se obaviti glasanje dovodi do toga da se na prste mogu izbrojati vindzorski Srbi koji će zarad svog „ustavom zagarantovanog prava da bira i da bude biran“, potegnuti 400 kilometara do najbližeg glasačkog mesta. Glasanje je uglavnom „uspešno“ samo u najvećim centrima Kanade; Torontu, Vankuveru, Otavi.
Manite se ćorava posla Danijela i nastavite u Vašingtonu da se borite „za srpsku stvar“, onako kako ste to do sada radili. Slaba vajda Srbiji od vaše muzike, kuvara, turističkih vodiča i američkih fakulteta. Za Balkan je potrebna neka druga škola. Nisam siguran da takva škola postoji u Americi.
Zoran Kljajić
Windsor/Detroit
Aleksandar Media/Canada
