Sve je spremno za istinski muzički spektakl bez presedana podjednako važan za sve etničke zajednice bivše Jugoslavije, koje s početka devedesetih, Kanadu zovu svojim novim domom.
U Capitol teatru u Vindzoru 12. februara nastupiće svetski priznata pevačica Amira Medunjanin, kojoj će ovo biti prvo pojavljivanje pred vindzorskom publikom. Kanadsko-američku turneju iskoristiće i za promociju svog novog albuma „Damar“. Prošle godine Amira je punila dvorane širom Balkana, a beogradski Sava Centar čak tri puta zaredom. Engleski Guardian je „oduševljen“, dok je ugledni New York times naziva „sarajevskom Bili Holidej“. Imajući na umu da je novi album „Damar“ snimljen u Londonu, u studiju Phil Collins-a, jasno je o kakvom se umetniku radi.
Amira Medunjanin, sevdah, taj autentični bosanski soul, pretvara u nove pesme, dajući im, novim aranžmanima, neke drugačije obrise i boje, a istovremeno starim muzičkim standardima daje novu dimenziju.
Ova bosansko-hercegovačka umetnica je muzičko čudo poteklo od još jednog, muzičkog „bisera“ zvanog Mostar Sevdah Reunion. Neće biti pretenciozno da se kaže da ono što za Kubance predstavlja Buena Vista Social Club, to je za Balkan i prostore bivše Jugoslavije „Mostar Sevdah Reunion“. Grupa genijalnih muzičara koji su svojim čudesnim aranžmanima „pretresli standarde“ jugoslovenske muzike, snimajući devet albuma i to sa veličinama poput Šabana Bajramovića i Ljiljane Petrović Butler.
Prekretnica u njenoj karijeri nastala je kolaboracijom sa beogradskim džez pijanistom i producentom Bojanom Zulfikarpašićem. 2005 snima prvenac, album “Rosa”. Posle nekoliko izdanja i čuveni Silk&Stone iz 2014. koji joj donosi svetsku slavu.
Preslušavajući najnoviji album „Damar“ čini mi se da su gotovo sve numere uglavnom lične, intimne prirode. Uveren sam da, onaj ko bude slušao pesme sa „Damar-a“, primetiće Amiru kako mu se obraća lično, samo za njegovu dušu. Amira to očigledno vrlo dobro zna. U njenoj biografiji stoji da je o pesmama koje izvodi na sceni učila od majke. I kao takva, muzika je često bila oblik bola, vapaj za boljim i pravednijim svetom. Slično kao i blues, džez, ili pak soul.
Ovo gostovanje takođe treba posmatrati i kao svojevrstan test promotera koji procenjuju da li neki grad „pije vodu“, kako se to u našem narodu kaže, odnosno da li će imati dovoljno publike željne balkanskog emotivnog krvotoka „bez granica“.
Ukoliko „polozimo ispit“, otvorićemo vrata i za druge, one koji su u velikom
krugu zaobilazili Vindzor, gledajući ga kroz nacionalnu prizmu, paranoično prebrojavajući „koliko ima naših… i ko kojem plemenu pripada“. To doduše nije bilo bez razloga. Podeljena dijaspora bivše Jugoslavije uglavnom nema zaborava.
Da li muzika leči rane i čisti dušu? I šta nam je drugo preostalo, nakon „svih ovih godina“?
Iz Vindzora za “Dijasporu na vezi”
Zoran Kljajic
Photo edit/over the original/Aleksandar Media
*2017 all rights reserved
