Doktorku Danijelu Mitić, poreklom iz Niša, pacijenti su proglasili najboljim pedijatrom u Sloveniji na konkursu koji već 20 godina organizuje slovenački časopis Viva. Iako su uslovi rada i primanja u Sloveniji na znatno višem nivou nego u Srbiji, Mitićevu nostalgija ne napušta. Za portal Dijaspora na vezi kaže: „vratiće se – kad-tad!“

– Da li Vam više znače priznanja od kolega iz struke ili od pacijenata? 

Teško pitanje… u struci su jasno definisana priznanja, dobijamo ih obrazovanjem i stalnim usavršavanjem – od diplome, preko magisterijuma, doktorata i naučnog rada, ako se za to opredelimo. Ukoliko se u mojoj struci odlučite da radite na primarnoj ravni, gde su lekari prva linija lečenja, trijaže i edukacije pacijenata, pa samim tim imaju najveću frekvencu pacijenata, čini me se da priznanje pacijenata jeste prava nagrada za predan trud, vrlo često iscrpljujući rad, gde se ne postavljaju svaki dan „velike dijagnoze“, ali se zato rešava mnogo malih i malo većih problema i istovremeno kroz preventivne preglede obrazuju pacijenti. Da, mnogo mi znači priznanje pacijenata, a stručnost svakodnevno potvrđujem i usavršavam lečenjem – što više izlečenih, što manje pogrešnih dijagnoza.

– Koje su sličnosti, a koje razlike u načinima rada u Srbiji i Sloveniji? 

Moram, nažalost, reći – velike su razlike. Odraz su sveukupnog stanja u zemlji. Našem zdravstvu su potrebne korenite reforme. Nije samo finansijski aspekt uzrok. Ne postoje smernice, doktrine ili su samo pojedinačni, usamljeni slučajevi doslednog praćenja najnovijih zdravstvenih dostignuća. Primer: u Sloveniji će vas odmah pozvati infektolog ukoliko se redovnim kontrolama utvrdi da prepisujete antibiotike novijih generacija, a to znači da ćete verovatno imati nadzor Lekarske komore, koja vas može vratiti na ponovno polaganje ispita kako ne biste ostali bez licence. U svakodnevnom radu imam na raspolaganju tri antibiotika čije propisivanje mora biti utemeljeno na ubedljivom kliničkom nalazu, analizi krvi ili mikrobiološkoj potvrdi uzročnika. Još nijednom nisam propisala davanje antibiotika u mišić. Istovremeno, lekari primarnog nivoa imaju svakodnevnu mogućnost komunikacije sa lekarima sekundarnog i tercijarnog nivoa. Primera je još mnogo, ovo je bio najbanalniji.

Sličnosti – naši lekari su takođe odlični stručnjaci. 

– Koliko dugo ste u Sloveniji i zašto baš ta zemlja? 

Kockice su se složile. Muž je od 2007. godine radio u Sloveniji, jer je u Srbiji ostao bez posla. Slovenija je imala deficit lekara, bili su mnogo više plaćeni nego u Srbiji, meni je sve izgledalo istovremeno kao nov izazov i novo potvrđivanje. Uz to nije bila predaleko. I tako je od 2012. cela porodica u Sloveniji. Sin je uspešno završio srednju školu, upisao fakultet, ćerka se takođe pridružila godinu dana kasnije i upisala fakultet. 

– Šta Vam nedostaje iz Srbije? 

Sve mi nedostaje i svi mi nedostaju. 

– Šta bi Srbi i Slovenci mogli da nauče jedni od drugih? 

Srbi od Slovenaca – rad, red i disciplinu. Oni od nas otvorenost, srčanost, smisao za humor.

– Gde vidite sebe u budućnosti – u Sloveniji, Srbiji ili na nekom trećem mestu?

Koreni su čudo. Nekad ću se vratiti.

Marija Marinković