Istovremeno je, kaže, stanovnik i Graca i Niša. Život na relaciji od 810 kilometara ne predstavlja mu problem jer, osim što je iskusan vozač, smatra da čvrstu duhovnu vezu fizička razdaljina ne može da istanji ili raskine. Za Niš koji mu nije rodni grad, ali njegov, svakako, jeste, učinio je mnogo, iako je 1989. otišao iz njega. Osim česme na Trgu patrijarha Pavla koju je sam projektovao i poklonio Nišu, arhitekta Ivan Redi svake godine organizuje humanitarni Svetosavski bal, a od centra ovog grada na jugoistoku Srbije planira da napravi umetnički kvart, poput pariskog Monmartra. Prvi je dobitnik nagrade za toleranciju „Car Konstantin“, koju dodeljuje Grad Niš.

Krajem osamdesetih postali ste stanovnik Graca. Zašto baš taj austrijski grad?

Krenuo sam kao pater familias sa troje dece i suprugom 1989. godine. Grac sam izabrao kao grad koji sam i profesionalno poznavao, jer sam, izučavajući istoriju arhitekture kao student, napravio kružno putovanje kroz Austriju, obišao sam Grac, Salcurg, Linc i Beč. Kasnije sam u Gracu bio još nekoliko puta i dopao mi se kao grad. Grac i Niš imaju nešto zajedničko – reku, tvrđavu, univerzitet, klinički centar. Tu sam ja nalazio mnogo sličnoga. Mada, istina, ima i mnogo razlika. Drugi razlog je da je moj deda tamo studirao građevinu, to je bila druga veza.

Kao i većinu naših ljudi, u inostranstvo Vas je odveo nedostatak novca.

Jednog dana, kad smo supuga i ja razgovarali o situaciji u našoj porodici, ona je istakla vrlo tešku finansijsku situaciju. To je bila 1988. godina, tada je već bila dosta velika kriza. Supruga i ja smo zarađivali samo na svojim osnovnim poslovima, nismo tezgarili i bilo je kritično s finansijama. Tu čašu prelila je jedna suza moje supruge – kada je ona sa najmlađom ćerkom Anom otišla u kupovinu, Ana je zatražila da joj mama kupi banane, a supruga Vesna joj je rekla da može njoj jednu da kupi, ali ne i za brata i za sestru. Ana joj je tad rekla nešto što je moju ženu strašnio uznemirilo: „Mama, ti kupi samo jednu, a Ivici i Maci nećemo reći“, i to je bila kap koja je prelila čašu. Tako smo doneli odluku da tražimo egzistenciju na nekim drugim prostorima. Ja sam tad imao 45 godina.

Koliko su deca imala godina? Kako su oni doživeli preseljenje?

Ana je imala četiri godine, Marija 14, a Ivica 17 godina. Svako je podneo svoj deo tereta. Ja sam u prvo vreme radio i po 12 sati, s tim što nisam merio vreme, jer je meni moj poziv predstavljao beskrajno zadovoljstvo. To je imalo i finansijski pozitivne efekte, pa smo tu prvu fazu sa ekonomskog aspekta vrlo bezbolno prebrodili. Ključni problem svih nas koji odlazimo u drugu sredinu jeste jezik. Nepoznavanje jezika rađa animozitete, nesporazume, svađe, odbojnost… Onog trenutka kad govoriš jezik sredine u kojoj si i pokažeš spremnost da učestvuješ u životu, naješće budeš prihvaćen.

Koliko Vam je trebalo vremena da se osetite prihvaćenim u novoj sredini?

Ja sam imao sreće da je prvi arhitektonski biro u Gracu u koji sam ušao bio biro za koji sam rekao: „Tu bih voleo da radim“. Tako je i bilo. Tu su bila tri šefa – jedan je govorio engleski, drugi francuski, treći engleski i malo italijanski. To je meni bila srećna okolnost, jer je moje znanje nemačkog tad bilo tek osnovno. Ipak, moje dvadesetogodišnje radno iskustvo u arhitekturi anuliralo je tu početnu jezičku barijeru. Situacije u kojima mi je smetalo početno nepoznavanje jezika bile su, primera radi, tokom pauza za ručak kada su kolege komunicirale na dijalektu, brzo i žargonski, a ja sam učio književni nemački i uopšte nisam mogao da shvatim o čemu oni govore. Kako bih što brže savladao jezik, pretplatio sam se na lokalne novine, intenzivno pratio austrijske TV kanale. Savet onima koji planiraju da se sele u inostranstvo jeste da čitaju tekstove na stranom jeziku naglas, tako se jezik mnogo bolje uči.

Šta Vam je nedostajalo iz Srbije?

Meni, gde god da sam, ništa ne nedostaje, jer nije važno gde je telo, važno je gde je moj duh. Ja sam tu duhovnu vezu sa Nišom imao neprekinutu. Tokom devedesetih, teških godina za Srbiju, čak se intenzivirala duhovna veza moje porodice sa maticom, pa sam tih teških godina i kolegama iz Srbije donosio i stručne prospekte, mi kao porodica smo pomagali i Dom za osobe sa smetnjama u razvoju u Kulini i dom za nezbrinutu decu „Duško Radović“, darivali im novogodišnje poklone. Kad dajete, osećate se dobro što nekome možete da pomognete, da date.

A ono što našim ljudima u inostranstvu najviše nedostaje – ukusna hrana, ajvar, kajmak, da li Vam je to falilo?

Sve smo to moja Vesna i ja na vreme obezbeđivali, pravili sami to. Mi imamo lepu osobinu da umemo naše porodično gnezdo da svijemo sa svim onim finim nitima koje život nosi. Nije nam jedino uspelo da stavimo kiseli kupus, jer smo se plašili onog mirisa karakterističnog za završnu fazu. Postoji jedna interesantna anegdota kad smo prvi put u Gracu pravili ajvar, uzbunili smo ceo komšiluk. Živeli smo na četvrtom spratu, imali veliki šporet na kom smo pekli paprike. Zbog dima i intenzivnog mirisa, komšije su se zabrinule da nešto ne gori u našem stanu. Kad smo završili taj veliki posao, komšijama smo poklonili po teglicu ajvara, a ukus ih je, kao što možete pretpostaviti, oduševio.

Inicijator ste akcije „Za lepši Niš“, čiji je cilj da se deo centra grada uredi poput pariskog umetničkog kvarta Monmartr.

Rodila se između mene i Niša ljubav na prvi pogled. Mnogi misle da sam rođeni Nišlija, a ja sam u Niš došao posle druge godine studija građevine u Beogradu, kao već formirana ličnost. Ne znam zašto sam zavoleo Niš, možda zbog toga što sam na keju, dok su još topole na njemu bile, poljubio svoju devojku prvi put, možda ga zbog toga volim, ko to zna. Još kao student sam u Nišu sa kolegama sa fakulteta osnovao Klub mladih arhitekata. Angažovao sam se i na polju kulture u gradu kao mladić, sa tadašnjom lokalnom scenom „M“ postizali smo izvanredne rezultate. „Niški Monmartr“ je nastavak onoga što smo započeli sa nekim drugim aktivnostima. Mene oplemenjuje kad sam u stanju da učinim dobro. To sam uradio i sa česmom na Trgu patrijarha Pavla, ona je nastala kao rezultat mog duhovnog preživljavanja i proživljavanja pitanja naše vere. I s jedne i s druge stane trga na kome se nalazi. Tokom tri meseca, nijednom nisam uzeo olovku da crtam nego sam samo čitao i slušao i gledao ove dve globalne teme – o patrijarhu Pavlu sam u jednom trenutku znao sve, o njegovoj skromnosti.

Mladi umetnici stvaraju u budućem niškom Monmartru

Time ne prestaju Vaši planovi za darivanje Nišu…

Srećan sam i što sam našao dom za svoje knjige. Imam 750 kilograma knjiga koje su u nekim kutijama u Gracu, deo knjiga je i ovde, u Nišu. Upoznao sam divne ljude u Univerzitetskoj biblioteci i definitivno sam odlučio da moje knjige svoj dom nađu u njoj – da sutra neki mladi ljudi, ovde u Nišu, iz tog fundusa koji je vrlo bogat, da nađu neko zrnce istine i da im pomogne u njihovim karijerama.

Inicijatori akcije ”Za lepši Niš” na promociji budućeg umetničkog kvarta u centru grada

Gde sada živite Vi, vaša porodica?

Deca tamo žive, a supruga i ja ćemo fizički biti više u Nišu, a manje u Gracu. Kao što rekoh, bitno je gde je moj duh, a ne telo. Ja sam se tamo dosta profesionalno ostvario, sad je nastupila ta faza kada smatram da mogu mnogo više da dam sa ovim što se u mom životu akumuliralo kao neko znanje, da mogu ovde više da pomognem. Tako smo odlučili da budemo stacionirani u Nišu, a moderne tehnologije nam svakako omogućavaju permanentnu komunikaciju sa bližnjima. Ja i dalje rado vozim i za nekoliko sati stižem u Grac.

Deca su u Gracu, odrasli su, grade karijere…

Deca se bave različitim stvarima. Sin je krenuo stopama svojih predaka – bavi se arhitekturom, kao i ja i moj deda, pradeda se bavio građevinom. Sin Ivan je pre šest meseci doktorirao na novim tehnologijama u projektovanju. On je otišao mnogo dalje od mene. Ćerka Marija je magistrirala na slavistici u Gracu, bavi se menadžmentom u kulturi. Skoro je organizovala jedan interesantan događaj, dečji grad, gde deca preuzimaju gradske funkcije, vode i banku, poštu, dobijaju ulogu gradonačelnika i za taj koncept dobili su jedno lepo priznanje. Ima i sekundarno zanimanje. U Kelnu je završila jednu od svetskih vodećih škola za šminkanje. Druga ćerka Ana ima veoma široka interesovanja. Studirala je engleski jezik, bavila se košarkom, studirala je i u Americi. Nedavno je otkrila ulični teatar i sa jednom divnom grupom mladih ljudi radi na društvenoangažovanim predstavama, nastalim iz radionica. Anin suprug Nikola je fotograf koji snima za najreprezentativnije institucije u Gracu i Austriji. Njegove fotografije objavljivao je i „National geographic“. Njih dvoje su u tom kreativnom delu jako bliski. Drago mi je da i njihova ćerka Mia pokazuje interesovanje za umetnost, kulturu.

Marija Marinković

foto: Dragoslav Veličković