U poslednje vreme često svratim do osamdesetosmogodišnje Anke Obradović. Upoznao sam je tek nedavno radeći na projektu prikupljanja arhivske građe, kojom bih jednog dana pokušao da opišem hronologiju naseljavanja srpskog stanovništva u Vindzor. Grad na krajnjem jugu Kanade, između dva svetska rata omiljena destinacija balkanskih avanturista u potrazi za boljim životom.

Elem, sedimo tako baba Anka i ja jedno jutro i prebiramo po njenoj kolekciji starih fotografija. Foto-albumi uzdignuti ponosno od poda, pa sve do plafona. I to u nekoliko redova. Nisam siguran odakle da počnem.

Za oko mi zapade jedna, na prvi pogled poprilično stara fotografija. Na njoj poređani neki veseli ljudi u tri-četiri reda. Pored njih neki gospodin, lepo obučen. Fasciniraniraju me instrumenti na kojima bi pozavideo čak i čuveni John Lee Hooker, koji je u to vreme, u svojim ranim dvadesetim, životario svirajući po detroitskim klubovima na istocnoj strani.

„Neverovatno, zar ne…“, promrmlja baba Anka. „Niko sa ove fotografije, osim mene, nije više živ. Otišli su svi. Svi do jednoga“.

Tu se malo zagrcnu, kao da joj oči zasuziše na tren.

„Eh, kako su to bila lepa vremena“, nastavlja.
„Davno je to bilo, 1938, čini mi se. Slikale se žene osnivači Kola srpskih sestara – Kneginja Jelena“. Onda poče baba Anka da nabraja: „Ovo je Ljubica, Zagorka, Anđelija, Mara, Julka, Aziljka, Milica, Jelena, Saveta“.

Tu kao da se malo umori. Napravi malu pauzu, pa nastavi: „Ružica, Grozda, Đurđina… ne mogu više ni da ih se sviju setim. Tog 28. februara 1938, 14 žena je odlučilo da oformi kanadsku podružnicu Kola srpskih sestara u Vindzoru. Izabrali smo ime kneginje Jelene, najstarije kćerke srpskog kralja Petra Prvog. Bila je udata za ruskog princa Konstantina. Njena tragična sudbina nas je sve pogodila. Odlučile smo da joj se ime kroz našu organizaciju sačuva od istorijskog zaborava“.

Priča baba Anka priču o nastanku jedne od najvažnijih organizacija srpske dijaspore u Kanadi koja je bez sumnje odigrala ključnu ulogu u očuvanju srpskog identiteta na ovim prostorima u drugoj polovini prošlog veka. Za vreme Drugog svetskog rata šile su odeću i plele čarape za savezničku vojsku koordinirajući rad sa Crvenim krstom. Pred sam kraj rata slale su pomoć izbegličkim kampovima. Najčešće u Italiju, u kamp Eboli. Tamo su uglavnom odvodili „ravnogorce“ i pripadnike Dinarske četničke divizije, koja se 1945, preko Slovenije, povlačila i predavala savezničkim snagama.

Posle rata „sestre“ su zdušno pomagale gotovo sve projekte vindzorske srpske zajednice.
Početkom 50-ih sagradila se Gračanica, jedna od najlepših crkava na severnoameričkom kontinentu. Kolo srpskih sestara – Kneginja Jelena je svojim donacijama finansirala oslikavanje unutrašnjosti crkve. Potom je usledila gradnja srpskog centra, zatim stambena zgrada koja nosi ime „General Draža Mihajlović“ i još mnogo toga.

Priča baka Anka i ne posustaje. Kao da želi sve da kaže u jednom dahu, istovremeno mešajući i engleski i srpski jezik. Kao da želi biti sigurna da sam je u potpunosti razumeo, da sam apsolutno sve zabeležio. Jer ko zna kad će neko sledeći put da zakuca na njena vrata.
Naime, godinama je niko od crkvenih zvaničnika vise ne obilazi i odavno su prestali da je zovu na proslave.

„Ne trebam im više… valjda misle da sam umrla“, jada se baba Anka.
„Ali se ne kajem. Celi život sam provela pomažući. Tako me je moj otac naučio“, zuri u jednu tačku.

Ne znam šta da joj odgovorim.

„Vidimo se ponovo ujutro na kafi“, progovorih pretvarajući se da je nisam čuo dok užurbano pakujem još neke stare fotografije. Krajičkom oka pogledah je još jednom… osetih stid.

Dok sam odlazio, zamišljao sam suze babe Anke kako se slivaju niz crvenkaste obraze još uvek pune života. Suze radosnice, zamišljam ih. Jer ima ona još poneku da ispriča. A ja volim da slušam.

Ipak, ne izlazi mi iz glave njena samoća…

Blog je, inspirisan radom na filmu, napisao autor dokumentarnog filma ,,Kraljeva vojska’’ Zoran Kljajić. On se novinarstom bavi od 1986. godine. Prve profesionalne korake načinio je na ,,Radio Sarajevu’’. Bio je dopisnik velikog broja alternativnih i nezavisnih radio programa bivše Jugoslavije, a početkom devedesetih je proizveo brojne novinarske izveštaje i reportaze za “Radio BBC-World service”. Od 1998. živi i radi kao freelance novinar u Kanadi, a bio je i urednik informativnog programa kanadske radio stanice Cjam 99.1 FM  Windsor_Detroit Public radio.