Rođena je u Srbiji, ali živi u Meksiku. Školovala se za arhitektu, a postala književnica. Milena Marković je bitne odluke u životu donosila i srcem i razumom i oni su je iz rodnog Niša odveli u deset hiljada kilometara udaljeni Meksiko Siti. Isprva je meksičku prestonicu doživela „preglomaznom“, a danas je, ipak, vidi kao bolje mesto za odrastanje svoje trogodišnje ćerke Nine.

Kako se jedna Nišlijka obrela u Meksiku?
U proleće 2009. godine prisustovala sam seriji predavanja i okruglih stolova o svetskoj finansijskoj krizi u Školi za političko liderstvo, u nemačkom gradu Gumersbahu. Tamo sam upoznala mog sadašnjeg supruga, Daniela Kastilja Brionesa, doktora političkih nauka, koji se u Meksiku u tom trenutku bavio političkom analizom. Nekako smo i on i ja u tom momentu znali šta tražimo i dve nedelje su nam bile sasvim dovoljne da se o svemu dogovorimo. U septembru je on bio u Srbiji, a u novembru sam ja, zauvek, došla u Meksiko.

Koliko Vam je vremena bilo potrebno da se naviknete na megalopolis?
Onoliko vremena koliko mi je bilo potrebno da ga smetnem s uma. Zaista, toliki prostor i toliki ljudi za osobu koja ima potrebu da prostor „kontroliše“ su nešto raspamećujuće. Sve vreme sam se osećala zbunjeno, jer su ulice iskrsavale tamo gde ih nisam očekivala, robne kuće nikad nisu bile na pravom mestu, a od pešačenja sam odustala. Jednostavno mislim da se prostor ne ponaša isto u Srbiji i u Meksiku. A ja sam neko ko se svojevremeno bavio prostorom.

Po vokaciji ste arhitekta, međutim, sa suprugom držite agenciju za konslating, a objavljujete i knjige. Otkud takav profesionalni preokret?
Ja sam studirala arhitekturu i diplomirala na Niškom univerzitetu, ali sam od četvrte godine fakulteta znala da to nije za mene. Po prirodi sam komunikativna i brzo učim, pa posao koji podrazumeva tišinu i usredsređenost na ekran računara jednostavno nije za mene. Sa druge strane, celog života sam uživala u literaturi na način za koji sam postepeno otkrivala da nije uobičajen. Mislim da se u meni odavno formirala ideja da ja moram da pišem, samo što me je te ideje bilo strah (i dalje je), jer je to težak život, bez privatnosti i bez para… Međutim, kada se firma koju smo suprug i ja formirali 2013. godine „razradila“, shvatila sam da ću možda moći da se posvetim i pisanju.

Kako ste došli na ideju za objavljivanje knjige o srpskim mitovima na španskom jeziku?
Kad sam imala pet godina i nisam znala da čitam latinicu, na televiziji je išla BBC-jeva serija o grčkim mitovima, bazirana na knjizi Roberta Grevsa. Na naslovnoj špici bila su tri dečaka – Zeus, Hades i Posejdon – i bacali su kocku o podeli neba, mora i podzemlja. Mene je ta ideja o postojanju „čuvara“ svakog od ovih kraljevstva fascinirala. Ja sam odrastala u jednom svetu bez religije – istina, ona nije bila zabranjena, ali je bila ismevana, tako da sam na svojoj koži osetila tu strašnu ideju o besmislu i samoći. Mislim da mi je otkriće mitologije, posebno grčke, jedne religije koju niko nije ismevao, bila neverovatna uteha u mom svetu u kojem bogova više nije bilo. Na kraju svake epizode išao je oglas o naručivanju knjige po kojoj je serija rađena i ja sam naterala roditelje da je poruče. Moji roditelji knjige nikad nisu odbijali, međutim, ja nisam mogla da je čitam sama, a oni su nakon prvih nekoliko stranica odlučili da je knjiga pregruba za mene, tako da sam je prvi put pročitala sa možda 10 godina i otad je čitam stalno. Ideja da i Srbi imaju svoju mitologiju me oduševljava, te hoću da dam mali doprinos svemu.

Vaši profesionalni planovi? Arhitektura, knjige, konsalting…?
Ja pišem roman. Ni ja nisam potpuno svarila ovu ideju. Ali pišem ga. Što se firme i posla tiče, mi rastemo, imamo troje zaposlenih pored nas dvoje, slede nam mnoge stvari i ja učim da se snalazim u tom biznis svetu, što mi ne pada teško. Mi imamo proizvod, taj proizvod neko hoće da kupi i to je prilično jednostavno. Taj naš proizvod se ne jede, ali je i dalje proizvod. Recimo, nepismenost je među Meksikancima, zbog manjkavosti obrazovnog sistema, velika. Nedavno sam se raspravljala sa jednom prodavačicom automobila koja mi šalje mejlove; to je strašno, ni velikog slova, ni zapete, ni proreda. Takva velika firma onda odluči da, koliko-toliko, opismeni svoje zaposlene i mi im onda ponudimo pakete obuka za baš tu manjkavost. Mi angažujemo, na primer, novinara, lektora, profesora jezika, nekoga ko se razume u pisani jezik, da im u 32 sata da osnovna pravila pisanih formi. Nakon toga im se uradi test, napravi se presek napretka i to je prvi stupanj, i tako… Takve edukacije obavljamo za sve oblasti poslovanja – dovođenje na norme, zaštitu na radu itd.

Šest godina ste u Meksiku. Da li ste se adaptirali?
Jesam, Meksiko je divna zemlja, sa ljubaznim ljudima, obilnom i ukusnom hranom i prolećnom klimom. Na dobro se čovek brzo navikne. Naši ljudi imaju ovde običaj da se žale na sve i svašta, ali niko ne odlazi. Jednostavno, Meksiko ima svoje mane, ali ih vrline daleko nadilaze. Ljudi se uglavnom žale na kulturološke razlike, na primer, da su Meksikanci u svojoj ljubaznosti lažni, i to je istina, naši ljudi su iskreno neljubazni, a Meksikanci se maltene po obavezi smeškaju, pa su naši ljudi često zbunjeni i u zabludi da im je neko prijatelj, kad im se smeše iz čistog bontona. I ja se osetim zbunjeno ponekad, to nije laka stvar za svariti, ali opet, bolje je nego u Srbiji, i taj formalistički odnos koji svi imaju, „u rukavicama“, te kako ste, te kako Vam je gospođa majka, te izvolite Vi, ima svoje čari.

Šta Vam nedostaje iz Srbije?
Moja majka.

Gde vidite sebe u budućnosti? Meksiko, Srbija ili nešto treće?
Godinama sam želela da se vratim u Srbiju ili u Evropu. Sad više, iskreno, ne. Moj je dom, i dom mog deteta, ovde.

Imate dvogodišnju ćerku. Kako sa suprugom Meksikancem postižete kompromis oko njenog podizanja i vaspitanja?
To je teško pitanje. Ne ide nam loše, hvala Bogu, ali je daleko od toga da je lako. Opet, pomaže to što su ljudi generalno ljubazni i u Meksiko Sitiju malo i „otuđeni“, pa nam se niko ne meša u vaspitanje deteta i brak. To je tako u mom braku, ali ne i u svima, jer Meksikanci umeju da budu dosadno porodični, da se viđaju neprestano i da „vise“ jedni drugima nad glavom. Ima stvari koje će uvek da mi smetaju, kao, na primer, obrazovni sistem, to da moje dete nikad neće moći da se igra na ulici jer je to nemoguće, ali sa druge strane ja njoj mogu da priuštim stvari koje u Srbiji nikad ne bih mogla i ona je stvarno srećna ovde. Do univerziteta ću da je vodim svaki dan u školu, to svi roditelji ovde rade, ali mislim da sam i to prihvatila. Moj suprug je malo stroži od mene, ja sam totalni hipster kad se tiče mog deteta, a vidim da to u Srbiji baš i nije slučaj, jer se meni srpski roditelji čine prilično razdražljivi sa svojom decom. Ovde, ja puštam moju Ninu da bude slobodna, da se isprlja, da trči, da vrišti i nemam nameru da sprovodim slamanje duha koje je jedna od okosnica „srpskog“ vaspitanja, posebno ženske dece.

Marija Marinković